Kamp Tara

Dugo najavljivani Kamp je iza nas. Mesecima smo pripremali ovaj dogadjaj, znali smo svaku njegovu pojedinost, a onda kako to i biva, nismo bili pripremljeni za ono što se dogodilo. Bili smo pripremljeni na individualnost, a opet iznenadjeni koliko smo slični, koliko nam je malo potrebno.

,,Samo kada bi se promenio bar malo“ rečenica koju mnogi ljudi izgovore misleći na svog partnera ili na nekoga do koga im je stalo. Zaista neki ljudi se nikada neće promeniti, dok će drugi istog trenutka razumno prigrliti život i krenuti u korak sa njim.

Samo budjenje na kampu je rano, a možda i nije. Svako jutro, Boris Šimurina dočeka učesnike u sali, radeći sa njima Eldou ( longitudinalno istezanje kičmenog stuba), a onda se jedno jutro ne pojavi. Veganska hrana Tatjane Popović se nalazi na njihovim trpezama tri puta na dan ali to se možda i ne dogodi. Stvari se dogadjaju i mi na njih reagujemo. Kako mi reagujemo, od toga zavisi kvalitet našeg života. Na kraju razumemo da nam je neophodan set veština kako bismo se prilagodili i krenuli kroz život sigurnim koracima.

Upravo sledeće rečenice opisuju kamp:

,,Može a ne mora’’.

 ,,Postavi cilj i budi spreman da ga ostvariš, ali možda na način na koji to nisi planirao’’.

,,Sutra se ne planira, ono se živi danas’’.

Planina Tara

Planina Tara je dobila naziv po Ilirskom gorštačkom plemenu Autrijata, koji su u bronzano doba živeli na njenim obroncima. Čitajući o njenoj istoriji i plemenima koja su živela na njoj, znali smo da će biti idealna lokacija za Kamp. Čim zakoračite na ovu planinu, osećate slobodu, dobrodošlicu i razumevanje zašto je vreme za čoveka da se vrati prirodi.

Iako smo planirali datume u kojima će preovladjivati kišni period kako bi još više otežali uslove za svakog učesnika, i doprineli učenju jedne od lekcija 20 pari čarapa. Taj zadatak i enigmu još niko od učesnika nije uspeo da odgonetne jer im vremenski uslovi nisu dozvoljavali, te ostaje da otkrije svoju tajnu nekoj novoj grupi. Kao što je jedan od naših učesnika citirao Koelja ,,Ako voliš dugu moraš da voliš i kišu“. Ona je izostala i počela da pada kada je kamp došao do kraja, sprečavajući nas da pokažemo učesnicima planirano i istog trenutka stavljajući naš plan na probu :

Isplaniraj ali budi spreman na sve ono što se dogadja i prihvati to razumno. Učini sve što je u tvojoj moći da se tome i prilagodiš.

Prilagodjavanje je prava reč, ona koja definiše svaki trenutak onoga što su učesnici prolazili. Znali smo da ćemo izlaganjem ljudi neprijatnostima, stalnom promenom rasporeda, promenama u poslednjim trenucima, iznenadnim postupcima, učeći ih neprimetno da se adaptiraju, otključati deo njihovog potencijala.

Veliki broj primera je onih koji su promenili okolinu, adaptirali se i promenili svoje živote. Takodje je veliki broj onih koji su promenili okolinu iznutra i započeli da posmatraju spoljašnjost, razumejući koji je sledeći korak i njihovi životi su se oplemenili.

Evidentno je da se mi menjamo u odnosu na okolinu, način na koji je doživljavamo, i na koji ona utiče na nas. Ostalo je pitanje šta se dogadja ako pojedicu promenimo okolinu u kojoj boravi i njegov pogled iznutra na nju. Preciznije, šta ako usadimo jedni drugima ideje i vrednosti u sistem koje će postati čvrst oslonac kada kula od karata krene da se ruši.

Adaptacija

Znali smo da će se velika većina učesnika adaptirati vrlo brzo, da je moguće da će pojedini imati probleme sa samom adaptacijom, to se sve i dogodilo.

Evidentno je bilo da su neki ljudi opremljeni veštinama za brzu adaptaciju, dok drugima nedostaje fleksibilnost. Treći su se oslanjali na grupu, četvrti koji su navikli kroz život da idu samostalno, imali su problem da poklone poverenje grupi.

Postoji i mali broj pojedinaca koji su podrška ljudima u svojoj okolini i koji zbog toga nikada nisu upoznali svoj stvarni potencijal. Ti ljudi su tu svakodnevno za druge, posmatraju sve racionalno i jasno ali kada su oni u pitanju, ta sposobnost se izgubi.

Količina entuzijazma, motivacije i jasnoće za sledećim korakom kod obe grupe učesnika je bila fascinantna.

Ono što je najinteresantnije, poslednji dan nešto se dogodilo. Svako postane bar na nekoliko sati ponosan na sebe i siguran u sledeći korak. Jasno smo videli kako se govor tela menja, prvi, drugi, treći i četvrti dan. Taj četvrti dan, dogodi se nešto neverovatno.

Pored toga što otključaju mod hrabrosti koji su dugo skrivali u svojim životima (za neki bitan dogadjaj za njih), promena postane vidljiva i golim okom. To saznanje nas je oduševilo.

Čoveku je malo potrebno da shvati ko želi da postane, gde želi da stigne i najbitnije, koji je njegov sledeći korak.

Adaptacija, prilagodjavanje, prevazilaženje, ovo su ključne reči kampa. Kada malo bolje pogledamo, svakodnevno se prilagodjavamo različitim dogadjajima, kako onima unutar nas, tako i onima spolja. Oni koji se dobro prilagodjavaju, uvek idu lakše kroz život. Prilagoditi ne označava predaju. Označava borbu protiv opasnosti tako što je razumemo, mirno racionalizujemo i delujemo u pravom momentu.

Ta vrsta posebnih ljudi sebe svakodnevno izlaže neprijatnostima i toliko su postali dobri u tome, da je ono što je pre par godina bilo užasavajuće, danas postalo zanimljivost.

Stresori

Prilagoditi se je od velikog značaja za svakoga od nas. Dugo sam razmišljao šta je to što jednog pojedinca natera da se prilagodi različitim stresorima?

Kada su u pitanju fizički stresori, sve je jasno. Kontrola fiziološke reakcije na stres je najbitnija i ljudi kada shvate šta rade izuzetno lako odagnaju sve telesne odgovore. Neki to urade svesnim disanjem, kako bi iskontrolisali ubrzano lupanje srca, drugi jednostavno prebace fokus na drugačiju perspektivu.

Ako u jednačinu uvrstimo psihosocijalne stresore, tu je sve drugačije. Njima smo izloženi svakodnevno, od prvog budjenja i poruke koja nas dočeka sa nekim neprijatnim vestima, do odlaska na posao gde se suočavamo sa poteškoćama koje su svakodnevno ispred nas. Imamo planove, koji ne idu uvek onako kako smo zamišljali. Razočarani prijateljstvima, vezama, odnosima, prošlost koja diše za vratom, budućnost koja je neizvesna. Toliko toga…sa čim je neophodno izboriti se.

Svako od nas je svakodnevno izložen izazovima. Ponekad ne možemo da ih prevazdijemo. Ponekad smo nerazumni, a ponekad smo izloženi nerazumnim ljudima kojima se prikljanjamo ili ulazimo sa njima u sukobe.

Psihosocijalni stresori su ključni za korak napred u svetu u kome se nalazimo. Oni predstavljaju pokretač svega. Neverovatno je da se psihosocijalni stresori u različitim okruženjima različito ispoljavaju na istu jedinku, isto kao i geni.

Ekspresija gena je različita u odnosu na različita okruženja. Ako kombinujemo više istovremenih stresora uticaji su pogubniji. Iz tog razloga planinsko okruženje je bilo idealno za ovu vrstu rada i izlaganja. Istraživanja pokazuju jasno:

• Deca koja su izložena stresa u ranoj fazi razvoja i izložena zagadjenom vazduhu imaju povećan rizik za razvoj astme, u odnosu na onu koji su bila izložena samo jednom od ta dva.
• U studiji o deci od rodjenja pa do sedme godine, deca koja su iskusila visok nivo zagadjenja vazduha u materici, imala su niži IQ od onih koji nisu bili izloženi ali samo kada su njihove majke imale materijalne poteškoće.

Svi učesnici kampa su zaista neverovatni, jer su uspeli da za 4 dana prevazidju mnogo toga što ih je okruživalo prethodnih godina i neki od njih su doneli neverovatne odluke. Posmatrali smo to sve i emocije su se smenjivale.

Od neprihvatanja zadataka, pa do neverovatnog razumevanja svakog pojedinca i njegove jasnoće u sledećem koraku.

Šetnja

Zamislite da ste u stanju da prepešačite 80 km za nekoliko dana kampa, po različitim terenima. Iako ste prvi dan prepuni bolova i niste sigurni kako da ih prevazidjete, vrlo brzo shvatate da se stvari rešavaju same od sebe i da je telo najbolji mehanizam adaptacije koji je ikada osmišljen.

Vrlo brzo razumete da nije problem fizička adaptacija i borba koju vodite sa bolnim kolenima, ledjima i kukovima već ona koja se odigrava u vašoj glavi.

,, Umoran čovek brzo pokazuje svoje pravo lice’’.

Zaista, ko god da je to rekao bio je u pravu, naše kamere beleže svaki trenutak prva dva dana i jasno se uočavaju borbe koje svako ima unutar sebe. Borbe sa motivacijom, prevazilaženjem i besciljnim lutanjem.

Jedan učesnik je rekao ,, Najteže mi pada što šetamo, a ne znam gde idemo niti koliko će to trajati’’.

Na kraju trećeg dana mi je prišao i rekao: “Znaš ono što sam ti rekao da mi najteže pada, sada sam u tome počeo da uživam. Krećem se i čekam šta je sledeće, a to sledeće me ne frustrira, već jedva čekam da vidim kako ću ga prevazići. Čak nekako kao da vidim sve jasnije“.

Zalepljena usta sama po sebi uče pojedinca da diše kroz nos. Neravni tereni koji kontrolišu intezitet, definišu koliko co2 je potrebno da izbacimo ali pošto ne možemo da koristimo usta, stvari postaju malo kompleksnije i potrebno je koristiti naučene tehnike. Svaki učesnik je to fenomenalno prepoznao i uspeo u tome, nakon nekoliko destina sekundi kriza koje su se dogadjale. Grupa koja nije stajala niti pravila prečeste predahe, pravila je dodatan stres na svakog pojedinca koji je vodio malu ličnu borbu. Tu su se izdvajali oni koji su rodjeni lideri, oni drugi koji vole sigurnost grupe, svaki detalj je bio jasno uočljiv.

Čovek je napravljen da hoda, a malo hoda. Čovek je stvoren da se kreće, a on to ne radi. Kada najsposobnije ljude u svojim veštinama stavite u duge šetnje, onda vrlo brzo zaključite koliko su zaista funkcionalni. Kada profesionalnog sportistu povedete u šetnju od 20 km, vrlo brzo počne da se žali na bolove u ledjima, kolenima, stopalima, ukočenost u ledjima. Jedan deo kampa posvećujemo pažnju edukaciji o tome kako je najbolje adaptirati kretanje za različite terene. Zaista tokom šetnje čovek upozna sebe, upozna svoje telo i načine na koje ono radi. On upozna kako se nosi na kraj sa tegobama koje su ispred njega.

Prva i druga šetnja se u mnogome razlikuju, jer neki od njih samo primene savete koji im se izlože i telo se adaptira.

Šetnjama posvećujemo mnogo pažnje, tokom njih posmatramo i najsitnije detalje, položaj tela, reakciju na saznanje da kraj nije ni blizu, reakciju na to kada se neko pored njih žali, kada više ne može. 

Mnogo toga možemo da saznamo o drugome kada ga posmatramo tokom dugih šetnji koje ne bira svesno i samostalno već su mu nametnute. Možemo da kažemo da, mnogo toga možemo da saznamo i o sebi ako naučimo da se posmatramo.

Da li tokom šetnje možete da prevazidjete sebe od juče? Od pre 5 minuta?

Da li možete da savetujete sebe kao nekoga o kome brinete a on je nerazuman?

Emocije

Veliki deo istraživanja sam posvetio emocijama tokom ove neverovatne potrage. Probao sam toliko metoda i onda naišao na one koje su i zaista značajne i prave razliku.

Mnogo toga deluje, a opet dosta toga i ne deluje. Mogu sa sigurnošću da kažem, da veliki broj metoda koje se bave emocijama nemaju nikakvu korist za korisnika, osim trenutnog pražnjenja.

Medjutim, u onom trenutku kada emocije prošlosti postanu snaga budućnosti, sve se promeni. Kada čovek razume da ga emocije prošlosti ne vode ka emocijama budućnosti, sve se promeni.

Zaista, videli smo da su četvrti dan izlaganja stresorima, emocije prošlosti učesnici iskoristili da postanu snažniji.

Kako se naša osećanja menjaju, mešavina peptida putuje kroz naše telo i mozak, bukvalno menjajujući hemiju svake ćelije u našem telu.

Neurotransmiteri su hemikalije ali takodje nose i električni naboj. Električni signal u našem mozgu i telu utiču na funkciju i interakciju ćelija.

Takodje imamo receptore na svakoj ćeliji u našem telu. Kao mini električne pumpe. Kada se receptor aktivira odgovarajućim ,,molekulom emocija’’ receptor propusti naboj unutar ćelije, menjajući njenu električnu frekvenciju i njenu hemiju. Iskustvo pojedinca može da utiče na sve emocije u telu. Dakle iskustvo pojedinca, njegovo razumevanje, vodi do kompletne promene.

Videli smo kod pojedinih učesnika kampa neverovatne promene, koje su oni stidljivo pokazali jedni drugima, još stidljivije sebi ali u trenucima kada su izloženi minimalnom stresoru vrlo brzu su postali hrabriji, adaptiraniji i otporniji, pokazavši samo male obrise starih osoba. Zaista su poslali nove signale svom telu, a oni su im vrlo brzo vratili osećajem koji je nedostajao onim koji kaže ,,Hajde, spremi se idemo dalje“.

Hrana igra veliku ulogu kada je u pitanju unapredjenje sebe. Tatjana i Tottaly Wellness program su bili od neverovatne pomoći u čitavom procesu. Kada sam naišao u prošlosti na porodicu Tolman nisam ni znao kako se hrana povezuje sa našim emocijama, motivacijom i energijom. Od tog trenutka jasno je da je svaki zalogaj bitan. Priča žene koja je uz pomoć pečuraka iscelila svoju štitnu žlezdu, na mene je ostavila veliki utisak. Prema hrani bi se trebalo odnositi sa poštovanjem i strpljenjem, hrana može da bude stresor i to vrlo dobar. Pisaću o tome u nekom od narednih blogova. Ovog puta veganska hrana, koju su prihvatili svi učesnici bez pogovora, doprinela je njihovom putu. Tatjana bira namirnice po kvalitetu, slaganju, nutritivnim vrednostima i svaki obrok ima svoju nameru i smisao.

Čovek kao efikasnije biće

Videli smo da kada se izloži kontrolisanom stresu, čovek postane efikasnije biće. Bolje je reći da kada čovek svesno postane hrabriji, on uspe da otključa neki deo sebe i to mu se dopadne. Ledja prestanu da bole, migrena nestane, napad panike se prevazidje u nekoliko minuta, ukočeno rame se malo podigne. (Svi očekujemo sliku sa Mont Everesta učesnika koji je bio inspiracija svima na kampu, samo što će držati obe ruke podignute, jer tu desnu nije uspeo da podigne odavno).

Koliko možemo, ako samo započnemo da se posmatramo, prvo tiho a onda sa jasnom namerom, da promenimo sve ono što nas je dovelo do trenutka kada dalje više nema smisla. 

Čovek nije svemoguć ali mu je dato mnogo toga. Da živi životom u kom će praviti razliku, pomagati sebi i drugima i biti srećan svakoga dana. Čovek je ovde i mora da uči mnogo o sebi i drugima, jer jednoga dana doći će vreme kada će mu svaka lekcija biti neophodna. Zato on mora da posmatra sebe, vodi se načelima i vrednostima koji su davno postavljeni. Onim koje je zaboravio i teži im tek kada dodju vremena neprilike.

To nas je inspirisalo i za sledeći kamp ćemo biti opremljeni sa tehnologijom koja će nam omogućiti da pratimo učesnike i sve ono što  se dogadja u njihovim telima. Promena moždanih talasa, srčana varijabilnost, frekvencija, pritisci gasova tokom tehnika disanja, kako se pritisak sa stopala prenosi na više segmente tela nakon jednodnevne adaptacije, analize krvi.

Evidentno će biti da kada informacije o uticaju adaptacije na stres postanu dostupne pojedincu, on će sa većim razumevanjem i hrabrošću zakoračiti u život.

Disanje

Na kampu smo prošli fiziologiju samog daha. Ono što nas je obradovalo su učesnici koji su prilazili sa rečima da su u stanju da razmišljaju o disanju kao o alatu, a opet kao o nečemu na šta nisu pre obraćali pažnju.

Mi smo isti, a različiti

Neke osobe nas inispirušu, dok druge izazivaju u nama ono najgore.

Prve dve grupe su prošle kamp.

Da li će oni nastaviti sa svakodnevnim radom i postati sposobniji roditelji i ljudi ili će odoleti i dozvoliti spoljašnjosti da ih opet vrati na staro? Pitanje koje je staro koliko i svet.

Zaista svako se bavi nečim drugim kada je pomoć u čoveka u pitanju.

Doktori sprovode rigorozan trening i edukaciju kako bi pomagali drugima u skladu sa Hipokratovom zakletvom.

Neki su osmislili svoje metode koje pomažu ljudima da prevazidju različita stanja, upoznao sam i te mlade ljude.

Svako ima svoj san.

San ovog kampa je da čovek počne da živi.

Da napravi korak ka nečemu sto mu se dopada.

Da prestane da sluša one koji u njega unose strah.

Da se izbori za sebe i za svoju porodicu.

Zaista čoveku je potrebna hrabrost.

Da prevazidje prošlost.

Prigrli budućnost.

Počne da živi u skladu sa vrednostima i verovanjima.

Da ne ugrožava druge ali da osposobi sebe do neverovatnih razmera, kako bi mogao da pokaže sve svoje ranjive delove dok gleda nelagodu pravo u oči i jasno kaže: ,,NE, TO NE ŽELIM“.