Koliko puta ste slagali sebe nešto? Koliko puta ste slagali druge?
Коliko puta ste lažima pokušali da dobijete korist za sebe? Ulepšavali svoj život pred drugima? Skrivali male činjenice kako biste ispali bolji?
Laži koristimo svakodnevno, 10% komunikcije izmedju partnera je laž, 30% izmedju studenata, laž je prećutno prihvatljiva kada smo u pitanju mi, a osudjujuća kada su u pitanju drugi.
Očigledno je da ne volimo kada nas lažu, osećamo se povredjeno, razočarano, obmanuto a opet ih koristimo svakodnevno. Laganje smanjuje osetljivost mozga na strah da ćemo biti uhvaćeni i kondicionira naše amigdale da normalizuju samu obmanu.
Što više lažemo to postaje prirodnije i lakše.
Srdjane i Marijana, hvala sto postojite!??
Draga Ivana, hvala Vam na podršci??
Hvala Vam na ovom podcastu, najčešće govorim istinu, ali razlog zbog kojeg ponekad ne rečem istinu je-da ne povrijedim nekog sa njom(istinom). Što ću svakako promjeniti. Odlične stvari radite i iskreno se nadam da ću jednog dana biti u mogućnost doći na seminar uživo.
Poštovani Petre, drago mi je da Vam se dopao podcast i sadržaj koji postavljamo:)
Hvala Vam na podršci??
Sve pohvale jedino mu
Sve pohvale za video obradu teme jedino muzika na kraju je preglasna pa nisam dobro razumjela riječi odjave.
Hvala puno?? Potrudićemo se da to promenimo:)
Sjajna epizoda!
Podelila bih sa vama svoj ugao gledanja, svoje zaključke, informacije i tehnike na koje sam nailazila istražujući razne teme, a koje su meni koristile.
Iz mog iskustva, lažemo zato što zapravo ne poznajemo sebe, bilo delimično ili u potpunosti, a ni ne znamo da je tako. Ne znamo ko smo, šta želimo, šta ne želimo, koje su naše vrednosti, koje su naše istine. Izgubili smo kontakt sa sobom. Kad ne poznajemo sebe, onda ni ne prihvatamo sebe. Prosto, nije moguće. Skriven osećaj niže vrednosti, osećaj da nismo dovoljno dobri, da naše potrebe nisu dovoljno dobre da bi bile prihvaćene i uvažene upravo takve kakve jesu, razni strahovi, negativne i sabotirajuće misli, ograničavajuća uverenja kojih nismo svesni itd. a sve nas to spečava i sputava na putu istine.
Osluškujemo šta je potrebno okolini, i šta okolina prihvata. Uključuju se razni mehanizmi za preživljavanje, najčešće sa početkom u tinejdžerskom dobu.. kako vreme prolazi, svakodnevno davanje okolini ono što joj je potrebno, postaje sastavni deo naših života. Bez obzira koliko to nešto banalno i „belo“ bilo. Kao što Srđan kaže ‘pojeo sam jednu palačinku, a zapravo smo pojeli 2.’
Jedan od naših najvećih strahova je da ne budemo prihvaćeni, da ne budemo deo čopora, da budemo odbačeni. Ipak je mnogo duži vremenski period kada je čovek morao da bude deo čopora ako je želeo da preživi, a mnogo kraći, gotovo da ne postoji crtica na vremenskoj liniji, period u kojem čovek može „sam“ da opstane. Hiljadama godina je visoko rizično za naše postojanje bilo ako ostanemo sami.
Kad znamo šta okoliko prihvata, ili mislimo da znamo, dajemo okolini ono što joj je potrebno. Na taj način nismo odbačeni, nismo sami. Na taj način smo (lažno) bezbedni, na taj način ćemo (lažno) preživeti. Ne razmišljamo kakve posledice to ima po nas ako ono što dajemo okolini nije u skladu sa nama, što najčešće nije.
Prednost današnjeg vremena je svesnost o tome da možemo da biramo, da možemo da menjamo, I da je sve moguće. Pomeri se, nisi drvo. Zašto bismo onda birali da budemo u okruženju u kojem moramo da lažemo da bismo bili prihvaćeni? Kako neko uopšte može da bude prihvaćen ako je lažan? Kako lažna osoba može da oseća zadovoljstvo i slobodu kad ostane sam sa sobom, svojim mislima, svojim emocijama i osećanjima, svojom (potisnutom) istinom?
Tada se javlja osećaj usamljenosti.
Nismo usamljeni i neispunjeni zato što nemamo bolji auto, više novca na računu, ili šta god. Srž usamljenosti je ta što mi nismo mi, nismo istina, nismo slobodni, nismo svetu dali svoju dušu. Dali smo mu fasadu i strah. Dali smo mu ono što smo mislili da je potrebno da mu damo, a ne ono što zaista imamo u sebi.
Usamljenost ne može da izbriše ni milion ljudi u našem okruženju, ni ne znam kakvo materijalno stanje, ni promena države i sistema u kojem živimo. Toliko toga imamo, a usamljeni smo. „Sve smo napravili kako treba, sve smo uradili što se od nas očekivalo, a opet nismo istinski zadovoljni i ispunjeni.“ Nešto tu ne valja, površno ne razumemo gde grešimo.
Zapravo, samo se plašimo da se suočimo sa jedinom osobom sa kojom je to potrebno uraditi. Zastati i zageldati se u oči osobe koju vidimo u ogledalu. A onda priznati sebi istinu.
Imati hrabrosti i prihvatiti da je naša realnost laž, da nije naša istina. A onda imati hrabrosti okrenuti novi list i krenuti ispočetka nije lako. U najboljem i najpoželjnijem slučaju, usudio sam se na promenu. Kad ono, strah. Konačno želiš da uradiš ono što ti duša želi, a uplašio si se. Šta te čeka na nekom višem stepeniku ako se već na prvom stepeniku plašiš? Malo je onih koji tad neće odustati, koji će se suočiti, prihvatiti strah i nastaviti dalje. Koji znaju šta treba uraditi, ili potražiti pomoć ako ne mogu sami.
Promene nisu uvek ugodne, posebno ako ne znamo kako sa njima da se nosimo, koje su faze promene i šta nas na tom putu čeka. Zato, ako uradimo dobru pripremu, mnogo je manji broj okidača koji će se javiti na putu zbog kojih ćemo se vratiti na staro, a sa onima koji se jave, znaćemo kako da se izborimo. Kao kada se zavisnik leči od svog poroka. Faze: Pretkontemplacija -> Kontemplacija -> Priprema (glavni fokus je na pripemi, pripremamo se za okidače, za ono što znamo da će nam biti na putu promene, za ono što znamo da nas čeka; u ovoj fazi razrađujemo strategije kako ćemo se suočiti sa tim okidačima jer znamo da su okidači sastavni deo procesa i da ćemo sigurno naići na izazove) -> Akcija (drugi najvažniji deo procesa; bez akcije nema promene) -> Recidiv (okidači se dešavaju u ovoj fazi; ako pripremu ne uradimo temeljno, zastaćemo u ovoj fazi i vratiti na staro)
Kada smo istina, kada smo slobodni, ljudi koji su kao mi će nas videti i prihvatiti. Čak iako trenutno nema takvih ljudi u našim životima, doći će. Nemoguće je da se ne pojave.
Kako zračiš, tako privlačiš.
Kada bismo na istinu gledali kao na informaciju/činjenicu koja nije obojena nikakvim emocijama, lakše bi nam bilo da je izgovorimo. Ne bismo mi bili ti koji bi je bojili našim emocijama i našim iskustvom, iz našeg ugla, pa u skladu sa tim mi sudili o tome kako će biti prihvaćena od strane drugog i pre nego što je izgovorena, a onda i mi bili ti koji donosimo odluku da li ćemo je izreći ili ne, i da li ćemo i je i kako obojiti. Na taj način, uskratili smo sagovornika u potpunosti, na svaki mogući način, za njegovu istinu. A onda smo još dali sebi za pravo da se ljutimo što nismo dobili reakciju kakvu samo želeli. Tu je greška. Čovek nije racionalno biće. Danijel Kaneman (knjiga: Misliti, brzo i sporo) je dobio Nobelovu nagradu dokazavši da je čovek iracionalno biće i da emocije upravljaju čovekom, bili mi toga svesni ili ne. Takođe, ono što nam ne ide u prilog je i to da nam je emocionalna inteligencija vrlo slabo razvijena.
Kanemanov algoritam kaže: Činjenica -> mili sekunda u kojoj mozak iz racionalnog stanja svesti („spor“ sistem – sistem 2) prelazi u šimpanza stanje svesti (intuicija – bori se ili beži – sistem 1) -> Misao -> Emocija -> Akcija -> Reakcija (potvrda)
Ovo samo moj ugao gledanja na ovu temu, i uopšte ne mora značiti da sam u pravu! A ako nekom pomogne na njegovom putu vraćanja sebi, biće mi izuzetno drago.
Veliki pozdrav za Srđana i Marijanu!